Imposter sindrom – kada vas ni uspeh ne ubedi da ste ga zaslužili

Šta je imposter sindrom?

Imposter sindrom je osećaj da vas drugi precenjuju i da ne zaslužujete priznanje, uprkos rezultatima koji govore suprotno. Možete znati da ste položili ispit, završili važan projekat ili stekli poverenje kolega, a ipak osećati da je tuđa procena nekako pogrešna. „Da me stvarno poznaju, ne bi tako mislili.” Kod imposter sindroma upravo taj strah da ćete biti razotkriveni ostaje i kada se dobri rezultati ponavljaju. Sumnju često doživljavate kao tajnu koju morate da čuvate, a to neprestano prikrivanje ume da umori.

Pauline Clance i Suzanne Imes opisale su ovo iskustvo 1978, posle pet godina rada sa više od 150 uspešnih žena, u individualnoj i grupnoj terapiji i na nastavi. Uglavnom su to bile belkinje iz srednje i više klase. Autorke nisu koristile skalu, uporednu grupu ni statistiku, pa njihov rad ne govori koliko je iskustvo često.

U stručnim radovima uglavnom se koristi reč fenomen. Imposter sindrom nije dijagnoza u priručnicima DSM i ICD, po kojima se postavljaju psihijatrijske dijagnoze. Doživljaj može biti slabiji ili jači, bez jasne granice između onih koji ga imaju i onih koji ga nemaju. U tekstovima se sreće i naziv sindrom prevaranta, koji opisuje osećaj, a ne stvarnu prevaru.

Veći deo znanja o imposter sindromu potiče iz terapijskih zapažanja i upitnika, a manje iz eksperimenata. Izvore navodim na kraju teksta.

Koji su znaci imposter sindroma na poslu i u svakodnevnom životu?

Možda vam sam posao nije težak, a nelagoda se javi čim pomislite da bi neko mogao da otkrije šta ne znate. Ovo nije bolest, pa je preciznije govoriti o znacima nego o simptomima. Možete ih prepoznati u običnim trenucima.

• Dobijete pohvalu za izveštaj i odmah navedete kolegu koji vam je pomogao, a o onome što ste sami uradili ne kažete ništa.
• Položite težak ispit, pa pomislite da su vam ponovo došla baš ona pitanja koja znate.
• Otvorite prijavu za novo radno mesto, pogledate sopstvene rezultate i ipak zastanete uz misao „Tamo bi me brzo pročitali”.
• Na sastanku prećutite pitanje jer bi se iz njega moglo videti šta ne znate, pa odgovor tražite kasnije sami.
• Kada vas bliska osoba pita kako je na poslu, kažete da je sve u redu jer bi priznanje zvučalo kao dokaz da je sumnja opravdana.

Evo jednog izmišljenog primera. Teodora posle nekoliko uspešnih projekata dobija zadatak da vodi naredni, a koleginici koja joj čestita kaže da trenutno nema nikog drugog. Kod kuće ponovo otvara poruku u kojoj joj to javljaju. U njoj piše da tim veruje njenoj proceni. Ona u tome vidi najavu da više neće moći da sakrije koliko toga ne zna.

Zamislite da radite u Beču i da je jutarnji sastanak tima na nemačkom. Znate šta treba uraditi, ali zastanete tražeći reč, a kolega nastavi pre nego što završite. Kasnije se u mislima vraćate na taj zastoj, kao da je pokazao da ne znate svoj posao. Lako je tada sporiji govor protumačiti kao neznanje, iako to nije ista stvar.

Zašto imposter sindrom ne prolazi posle uspeha?

Imposter sindrom često ne prolazi posle uspeha jer svaki novi zadatak može ponovo da pokrene isti krug straha, duge pripreme i kratkog olakšanja. Verovatno ste mislili da će sumnja utihnuti kada završite fakultet, dobijete prvi posao ili počnete da vodite tim. Nešto od toga se i dogodilo, ali umesto mira stigla je misao da sada morate da održite sliku koju drugi imaju o vama.

Krug koji je Clance opisala 1985. potiče iz terapijskog rada i, koliko je poznato, nije proveren kao celina. Počinje zadatkom i strahom da će vas on razotkriti. Zbog toga se pripremate dugo, više nego što posao traži, dok vam se po glavi vrti „Moram da spremim sve što bi mogli da pitaju”. Posao prođe dobro i nakratko odahnete. Zatim sebi objasnite da bi tako prošao bilo ko posle toliko rada.

Trud tada postaje dokaz protiv sposobnosti, kao da neko ko zna ne mora da se priprema. Ako ste se dugo spremali, uspeh pripisujete pripremi, a ako ste sve ostavili za poslednji čas, pripisujete ga sreći. Zasluga vam ni u jednom slučaju ne ostaje. Kada dođe novi zadatak, krećete sa još jačom sumnjom i većim očekivanjima.

Zašto pohvale ne pomažu?

Pohvale često ne pomažu zato što ih odmah objasnite nečim drugim, recimo srećom, nečijom ljubaznošću ili greškom u proceni. Neko kaže da ste dobro objasnili problem, a vi pomislite „Samo je ljubazan”. Clance i Imes su primetile da ljudi na taj način mogu da odbace i priznanje osobe koju cene, jer zaključe da ona nije dobro procenila. Sve to može da se dogodi za nekoliko sekundi, pre nego što uopšte odgovorite.

Jedno moguće objašnjenje je da pohvala govori o onome što ste uradili, dok sumnja govori o tome ko ste. Možda ima i nešto što je teže priznati. Ako poverujete pohvali, možete i da je izgubite čim sledeći put nešto ne bude kako treba, pa je ponekad lakše da je uopšte ne primite.

U transakcionoj analizi (TA), pristupu u kojem radim, postoje reči za taj trenutak, ali to je samo jedno od mogućih tumačenja, koje nije posebno istraživano kod imposter sindroma. Svaki znak da vas je neko primetio TA naziva strouk. Možda ste odrastali uz „Ko se hvali, sam se kvari”, pa vam deluje nepristojno čak i da u sebi priznate da ste nešto dobro uradili. Takve poruke mogu da vam brane da strouk prihvatite ili da ga date sebi.

Ponekad strouk propuštate kroz unutrašnji filter, pa „Dobro ste uradili” postane „Zadatak je bio lak” i pohvala izgubi na težini. U transakcionoj analizi to se zove otpisivanje (diskaunt). Vi čujete reči, ali im ne dopuštate da promene ono što mislite o sebi.

Možda sebi stalno govorite „Trudi se” ili „Budi jak”, kao da ste u redu samo dok se trudite ili dok sve nosite sami. Taibi Kahler je takva unutrašnja pravila opisao kao drajvere i naglašavao da ih ljudi ne uspevaju da ispune. Koliko god da ste se potrudili, možete da pomislite da je moglo još, pa vam se zahtev ne čini ispunjenim. Ovo je jedno moguće tumačenje. Ako vam je blisko, posle pohvale vam se možda odmah javi novi zahtev, recimo „Sledeći put moram još više da se potrudim”.

Koliko je imposter sindrom čest?

Pouzdana procena za opštu populaciju ne postoji. Verovatno ste pročitali da 70 odsto ljudi iskusi imposter sindrom. Ta brojka se ponavlja i u stručnim tekstovima i zvuči utešno, ali objavljeni izvorni podaci za nju ne mogu da se pronađu.

Jedan veliki pregled iz 2020. obuhvatio je 62 studije sa 14.161 učesnikom i dobio procene od 9 do 82 odsto. Uzorci uglavnom obuhvataju studente, ljude na obuci i zdravstvene radnike. Mnogo zavisi i od granice koja se postavi na upitniku. Kada su na ista dva skupa podataka primenjene različite granice, procene su se kretale od oko 8 do 65 odsto, a nijedan odgovor nije promenjen. Ta granica je često blizu prosečnog rezultata, pa je pređe otprilike polovina ispitanika.

U Zagrebu i Sarajevu postoje istraživanja među studentima, a u Zagrebu i među lekarima na specijalizaciji. U pretrazi srpskih i međunarodnih baza radova do novembra 2026. nisu pronađena takva istraživanja za Srbiju i Crnu Goru, kao ni proverena srpska verzija upitnika. Zato nema procene za Srbiju, a ni za opštu populaciju u regionu.

Po čemu se imposter sindrom razlikuje od perfekcionizma i niskog samopoštovanja?

Perfekcionizam pita da li ste ispunili standard. Imposter sindrom pita da li zaslužujete mesto na kojem ste. U pregledu 25 studija sa 12.141 učesnikom imposter sindrom je bio znatno jače povezan sa brigom zbog grešaka i tuđih očekivanja nego sa težnjom ka visokim standardima. Podaci uglavnom ne pokazuju šta je prvo nastalo, ali su visoki standardi sami tek slabo povezani sa imposter sindromom. Ako vas najviše muči zahtev da sve bude bez propusta, pročitajte zašto ni završen posao ne donosi zadovoljstvo.

Uz nisko samopoštovanje možete misliti „Ne vredim”, dok kod imposter sindroma češće pomislite „Drugi misle da vredim više nego što stvarno vredim”. Ova iskustva su snažno povezana, pa ih ne treba strogo razdvajati. Kada se sumnja širi i na odnose i na to da li smete da imate svoje potrebe, više nije reč samo o poslu, nego o ličnoj vrednosti.

Odakle dolazi imposter sindrom?

Ne zna se za jedan uzrok koji bi objasnio sva ova iskustva. Možda su u vašoj porodici brata ili sestru smatrali „pametnim detetom”, dok ste vi svoj uspeh morali iznova da dokazujete. Ili su vam govorili da vam sve ide lako, pa je neznanje postalo nešto što treba sakriti. Clance i Imes su opisale oba iskustva.

Imposter sindrom je tek donekle povezan sa prezaštićivanjem, kontrolom i manjkom roditeljske brige. Ti nalazi se uglavnom oslanjaju na sećanja, koja sadašnja sumnja može da oboji, ali to ne znači da ono čega se sećate nije bilo teško.

Nova odgovornost može da pojača imposter sindrom, dok su podaci o radu u inostranstvu malobrojni i protivrečni. Pogledajte da li u sredini koja funkcioniše drugačije imate prostora da pitate kada nešto ne znate ili morate da se pravite da vam je sve jasno.

Imposter sindrom, opravdana sumnja ili nepravedno okruženje?

Razumljivo je što želite da znate da li potcenjujete sebe ili zaista nešto ne umete. Nažalost, ne znam za proveren test koji bi vam to mogao reći.

„Ne znam ovaj program” govori o konkretnoj veštini koja se uči i u kojoj se napredak vidi. Možete pitati kolegu, proći obuku i videti da li vam sledeći zadatak ide lakše. O takvoj nedoumici obično možete i da govorite, a početna nesigurnost na novom poslu sasvim je očekivana. Kod imposter sindroma zaključak je često širi, „Nisam za ovaj posao”, i ostaje čak i kada određeni zadatak savladate.

Pogledajte i gde se sumnja pojačava. Ako je mnogo jača uz jednog rukovodioca, a popušta u drugom timu, to zaslužuje pažnju, posebno ako kolege na sličnim pozicijama opisuju isto iskustvo. Obratite pažnju i na to da li vas izostavljaju iz dogovora ili vaš doprinos pripisuju nekom drugom.

Kada sumnju nazovete imposter sindromom, lako možete da previdite kako se prema vama postupa, na šta su upozorili Feenstra i saradnici 2020. Među 4.870 akademskih radnika u SAD imposter sindrom je bio izraženiji u oblastima u kojima se veruje da je za uspeh presudan urođeni dar. To je posebno važilo za žene i za ljude na početku karijere, mada su razlike bile skromne. Kada se kolege takmiče umesto da pomažu jedni drugima i kada se svi dive onima koji navodno sve znaju bez učenja, ostaje malo prostora da kažete da nešto ne znate.

U jednom ogledu 216 zaposlenih u Britaniji nasumično je podeljeno u dve grupe. Jedna je zamišljala radno mesto na kojem se kolege takmiče, a druga radno mesto bez takmičenja. U takmičarskoj situaciji osećaj da su precenjeni bio je jači. Radna mesta bila su zamišljena, pa ogled ne pokazuje šta bi se dogodilo kada bi se stvarno okruženje promenilo.

Moguće je da potcenjujete svoj učinak i da se prema vama zaista postupa nepravedno. Jedno ne isključuje drugo, pa nije jedino pitanje šta vi treba da promenite. Ako se nepravedno postupanje ponavlja, zapišite konkretne primere, proverite ih s nekim kome verujete i razmislite kome na poslu možete da se obratite.

Kako da prevaziđete imposter sindrom?

Prevazići imposter sindrom ovde znači da sumnja manje određuje šta ćete prihvatiti, reći i pokušati. Izaberite jedan od narednih koraka i počnite ove nedelje.

Recite jednoj osobi ono što do sada niste izgovorili

Možete početi rečenicom „Plašim se da će drugi otkriti da ne znam onoliko koliko misle”. Pažljivo izaberite nekoga ko ume da čuva tajnu i uz koga se osećate bezbedno, a to ne mora biti neko sa posla.

Clance i Imes su primetile da ljudi tu tajnu retko izgovore odmah, a da se u grupi i drugi otvore kada je neko prvi izgovori. Osobi koju izaberete unapred recite da vam je dovoljno da vas sasluša, bez uveravanja da ste sjajni.

Zabeležite pohvalu i svoj odgovor na nju

Naredne dve nedelje zapisujte šta je neko pohvalio i šta ste s tom pohvalom uradili u prvih nekoliko sekundi. Recimo, u sebi ste dodali „To je bila sreća”, naglas rekli „Svako bi to uradio” ili zaključili „Rekli su iz pristojnosti”. Zapišite baš taj dodatak. On je važan deo vežbe koju su predložile Clance i Imes.

Kada se vratite beleškama, pogledajte kojim objašnjenjem najčešće poništavate pohvalu. Ovo nije dnevnik uspeha, jer vas ovde zanima samo šta radite sa pohvalom.

Recite „Hvala” i tu završite odgovor

Pokušajte da posle sledeće pohvale ne dodate objašnjenje zašto nije zaslužena, čak i ako vam se ono odmah pojavi u glavi. Recite „Hvala”. Onda primetite šta vam je najteže da prećutite. „Hvala” može da vam zazvuči kao hvalisanje ili obećanje da ćete i sledeći put biti odlični.

Pitajte šta tačno ne znate

„Nisam za ovo” pretvorite u „Šta tačno ne znam i ko može da mi kaže?” Ako vas brine izveštaj, pitajte koji deo treba razraditi i šta se od njega očekuje. Tako možete saznati i da vam neka veština zaista nedostaje. Onda je to nešto što možete da naučite, a ne presuda koju nosite kući.

Obratite se sebi kao kolegi koga poštujete

Zamislite da vam kolega kaže da je sve do sada postigao slučajno i da se plaši sledećeg zadatka. Verovatno biste ga saslušali i ponudili pomoć. Probajte da isti obzir imate i prema sebi, umesto da sebe vređate zbog onoga što ne znate.

U jednom istraživanju među studentima, sa nasumičnom podelom u grupe, imposter sindrom je oslabio posle online programa saosećanja prema sebi. To ne znači da će jedna vežba pomoći svim odraslima.

Šta verovatno neće pomoći?

Još jedno postignuće verovatno neće utišati sumnju koja svaki rezultat pripisuje nečemu izvan vas. Ni stalno traženje potvrde od drugih ne donosi mnogo ako je odmah odbacite. Možete ponovo pitati da li je posao dobro urađen, dobiti isti odgovor i ostati na istom mestu.

Savet „Fake it till you make it”, odnosno da se pravite da umete dok zaista ne naučite, može dodatno da vas udalji od onoga što stvarno osećate. Clance i Imes su pretvaranje ubrojile među ponašanja koja održavaju uverenje da ste druge zavarali.

Ni ponavljanje lepih rečenica o sebi ne prija svima. U eksperimentima iz 2009. godine osobe sa niskim samopoštovanjem koje su ponavljale pozitivnu tvrdnju o sebi osećale su se lošije od onih koje to nisu radile. Ti eksperimenti nisu merili imposter sindrom. Rečenicu „Sve radim izuzetno dobro” možete da preskočite ako vam samo pojačava unutrašnju raspravu.

Kada je potrebna druga ili dodatna podrška?

Ponekad je imposter sindrom samo deo onoga što vas muči. Ako se osećate bezvredno i dugo ste loše raspoloženi, važno je da sa stručnjakom proverite da li je u pitanju depresija. Strah od toga kako vas drugi procenjuju može biti deo socijalne anksioznosti, a stalno traženje uveravanja deo opsesivne sumnje. Briga koja ometa svakodnevicu može da ukazuje na anksioznost, a iscrpljenost povezana sa poslom na burnout. Ovi opisi ne mogu da zamene stručnu procenu. Ako se u nekom od njih prepoznajete, obratite se stručnjaku.

Ako vam se javljaju misli o samopovređivanju ili smrti, odmah potražite kriznu pomoć, a ako ste u neposrednoj opasnosti, pozovite hitnu pomoć. Tada nemojte čekati zakazanu seansu niti pokušavati da to izdržite sami.

Kako psihoterapija može da pomogne?

Na individualnom razgovoru možete najpre izgovoriti rečenicu koju do tada niko nije čuo. Zatim možete da se vratite poslednjoj pohvali koju niste mogli da prihvatite, onome što ste pomislili i što ste poželeli da sakrijete. Odatle rad može da krene vrlo konkretno. Šta treba da naučite, šta traži promenu u okruženju, a šta je staro očekivanje koje se ponavlja i kada se okolnosti promene? Možete raditi i na tome da otvoreno kažete kada nešto ne znate i da prihvatite svoj doprinos, a da pritom ne zanemarite ono što još treba da naučite.

U istraživanjima sa slučajnom podelom učesnika u grupe najviše je ispitivan grupni koučing, uglavnom među lekarima, pa se nalazi ne mogu neposredno preneti na ovakav individualni razgovor. U nekim grupama rezultati na upitniku bili su bolji nego u kontrolnoj grupi, dok u jednom istraživanju među studentima medicine imposter sindrom nije oslabio. Koliko znam, takvo istraživanje individualne psihoterapije kod imposter sindroma još ne postoji.

Depresija i anksioznost često prate imposter sindrom, a za njih postoje oblici pomoći čije je dejstvo ispitano. U razgovoru se može razjasniti da li vam je takva podrška potrebna.

Česta pitanja

Da li postoji test za imposter sindrom?

Skala Pauline Clance (CIPS) najpoznatiji je upitnik za imposter sindrom, ali ne služi za postavljanje dijagnoze. Potvrđene srpske verzije za sada nema. Na ovom sajtu takav test ne postoji. Test samopouzdanja meri nešto drugo i ne može da vam kaže da li imate ovu teškoću. Umesto testa pogledajte koliko često pohvalu pripisujete sreći, krijete šta ne znate i strahujete da će vas drugi razotkriti.

Koji su tipovi imposter sindroma?

Valerie Young opisala je pet tipova imposter sindroma, a to su perfekcionista, stručnjak, prirodni genije, solista i superosoba. Podela potiče iz njene knjige i radionica, a istraživanja nisu potvrdila da se ljudi pouzdano dele na te tipove.

Da li je imposter sindrom češći kod žena?

Žene na upitnicima u proseku imaju nešto viši rezultat, ali je razlika mala, prema jednoj metaanalizi iz 2024. godine. Kod ispitanika koji već rade u struci razlika je manja nego među studentima, a imposter sindrom opisuju i muškarci.

Da li je imposter sindrom isto što i skromnost?

Kada ste skromni, možete da priznate svoj doprinos i doprinos drugih, bez potrebe da budete iznad njih. Kod imposter sindroma pohvala može da zvuči kao dokaz da ste nekoga zavarali. Možete spolja delovati skromno, a iznutra osećati strah. Razlika je u tome šta vam priznanje znači, a ne u tome koliko često pričate o uspehu.

Da li imposter sindrom može da prođe?

Imposter sindrom može da oslabi, ali se ne može unapred reći za koliko vremena, niti koliko promene traju. Sumnja može ponovo da se javi pred novi zadatak, a promena može biti i to da ga prihvatite iako niste sasvim sigurni.

Zaključak

Sledeći put kada čujete nešto lepo o svom radu, probajte da kažete „Hvala” i primetite šta biste najradije dodali. Zapišite tu rečenicu, čak i ako ste je samo pomislili. Posle nekoliko takvih beleški biće vam jasnije koja se objašnjenja ponavljaju. O njima možete da razgovarate sa osobom kojoj verujete ili na psihoterapiji.

Povezani sadržaj

• Preosetljivost na odbacivanje i snažna reakcija na kritiku
• Kako da kažete „ne” i ostanete pri svojoj odluci
• Kako izgleda prvi razgovor sa psihoterapeutom
• Kako podići samopouzdanje u drugim oblastima života

Izvori i reference

Sadržaj na ovoj stranici zasnovan je na sledećim stručnim izvorima.

1. Clance, P. R. i Imes, S. A. (1978). The imposter phenomenon in high achieving women: Dynamics and therapeutic intervention. Psychotherapy: Theory, Research & Practice, 15(3), 241–247.
2. Bravata, D. M. i saradnici (2020). Prevalence, Predictors, and Treatment of Impostor Syndrome: a Systematic Review. Journal of General Internal Medicine, 35(4), 1252–1275.
3. Brauer, K. i Proyer, R. T. (2026). Matters arising from Salari et al. (2025): Why it is (currently) impossible to estimate accurate prevalence rates of the Impostor Phenomenon. BMC Psychology, 14(1), 934.
4. Sakulku, J. i Alexander, J. (2011). The Impostor Phenomenon. International Journal of Behavioral Science, 6(1), 75–97.
5. Biloglav, Z. i saradnici (2026). The Assessment of Prevalence and Predictors of Impostor Phenomenon Feelings Among Dental Students in Croatia and Bosnia and Herzegovina – A Cross-Sectional Study. Health Science Reports, 9(8), e72873.
6. Vlah Tomičević, S. i Bralić Lang, V. (2025). Impostor phenomenon and psychological outcomes among family medicine residents: a cross-sectional study in Croatia. Arhiv za higijenu rada i toksikologiju, 76(2), 113–118.
7. Steiner, C. M. (1971). The Stroke Economy. Transactional Analysis Journal, 1(3), 9–15.
8. Woollams, S. (1978). The Internal Stroke Economy. Transactional Analysis Journal, 8(3), 194–197.
9. Mellor, K. i Schiff, E. (1975). Discounting. Transactional Analysis Journal, 5(3), 295–302.
10. Kahler, T. (1975). Drivers: The Key to the Process of Scripts. Transactional Analysis Journal, 5(3), 280–284.
11. Hay, J. (2013). Drivers. Esej o drajverima i radnim stilovima.
12. Hill, A. P. i Gotwals, J. K. (2025). A meta-analysis of multidimensional perfectionism and impostor phenomenon. Journal of Research in Personality, 118, 104639.
13. Neureiter, M. i Traut-Mattausch, E. (2016). An Inner Barrier to Career Development: Preconditions of the Impostor Phenomenon and Consequences for Career Development. Frontiers in Psychology, 7, 48.
14. Yaffe, Y. (2023). Maternal and Paternal Authoritarian Parenting and Adolescents’ Impostor Feelings: The Mediating Role of Parental Psychological Control and the Moderating Role of Child’s Gender. Children, 10(2), 308.
15. Feenstra, S. i saradnici (2020). Contextualizing the Impostor „Syndrome”. Frontiers in Psychology, 11, 575024.
16. Muradoglu, M. i saradnici (2022). Women – particularly underrepresented minority women – and early-career academics feel like impostors in fields that value brilliance. Journal of Educational Psychology, 114(5), 1086–1100.
17. Feenstra, S. i saradnici (2025). Are You Better Than Me? Competitive Work Climates Fuel Impostorism via Upward Social Comparisons. Social Psychological and Personality Science, 17(4), 510–521.
18. Liu, S., Wei, M. i Russell, D. W. (2023). Effects of a brief self-compassion intervention for college students with impostor phenomenon. Journal of Counseling Psychology, 70(6), 711–724.
19. Wood, J. V., Perunovic, W. Q. E. i Lee, J. W. (2009). Positive Self-Statements: Power for Some, Peril for Others. Psychological Science, 20(7), 860–866.
20. Gisselbaek, M. i saradnici (2026). Rethinking the impostor phenomenon: An umbrella review of concept, context and interventions. Medical Education, 60(6), 607–624.
21. Mann, A. i saradnici (2023). Online Well-Being Group Coaching Program for Women Physician Trainees: A Randomized Clinical Trial. JAMA Network Open, 6(10), e2335541.
22. Mann, A. i saradnici (2025). Medical students: They’re not just little doctors! Impact of an online group-coaching program on medical student well-being: A randomized clinical trial. PLOS ONE, 20(8), e0328546.
23. Clance, P. R. Impostor Phenomenon. Informacije o skali i uslovima njenog korišćenja.
24. Young, V. 5 Types of Imposter Syndrome. Impostor Syndrome Institute.
25. Price, P., Holcomb, B. i Payne, M. (2024). Gender differences in impostor phenomenon: A meta-analytic review. Current Research in Behavioral Sciences, 7, 100155.

Istraživanja opisuju grupe i ne mogu da procene ni vaše sposobnosti ni uzrok vaše teškoće. Izvori su provereni 8. novembra 2026.

Ako vam je odmah potrebna pomoć

Ako prolazite kroz tešku krizu ili razmišljate o samopovređivanju, ne čekajte – pozovite hitnu pomoć na 194 ili SOS telefon Centra Srce na 0800 300 303. Ovi brojevi važe za pozive u Srbiji. Ako ste u drugoj zemlji, pozovite lokalni broj hitne službe. Na stranici Krizna pomoć su svi brojevi i resursi, na jednom mestu.